Друга награда на Песничким сусретањима
за 2015. годину Ухвати смер прави Шта се то деси у нечијој глави да узме друга да мучи и гњави, да о њему прича разне приче, и да му лажи једна на другу личе? Да ли је то завист или чиста злоба? Да види да ли може, да проба. Зашто не помисли како би му било, кад би се о њему радило. Можда он мисли „ма баш сам фаца“ док слабијег од себе удара ,баца. Можда мисли „ма баш сам јак“ и увек бира залогај лак. Неког слабијег од себе, да малтретира и бије. Неког ко ће да ћути, од најближих страшну истину да крије! Да се стиди иако ништа крив није, и спушта поглед, да се склања и крије. Док се не сломи у њему све, И страх му прекине дечје сне! Кажу у страху су велике очи, страх изједа и најлепше снове сруши. Да побегне од бола, кроз прозор скочи, Само да смири хаос у души. Нисмо сви исти, не живимо исто, Не гаје нас исте маме и тате, Ал‘ сви смо деца да будемo на чисто, и немојмо трпети да некогa млате! Хајде да се дружимо, да будемо бољи, Иако смо различити, не увек по вољи. Пpогледајмо заједно манама кроз прсте, Градимо пријатељства и везе чврсте. Лана Остојић 6/2 Трећа награда на Мајским песничким сусретањима
НАЈЛЕПШЕ ЈЕ КАД СИ ДЕТЕ За неког одраслог глупо звучи Да скупља сличице и салвете Али када си мали, није глупо. Најлепше је када си дете. Када си дете, сви те слушају и мазе Бабе и деде уживају да те пазе А ти се нећкаш хоћу-нећу Док сви желе твоју срећу. Е онда дође школско доба, Сви кажу велики сте сада Мораш да слушаш , мораш да учиш Кроз дружење и књиге слатко се мучиш. И све кад скупим и погледам, Лепо је нама , бриге немамо Само знам да док нам живот нити плете Најлепше је када си дете. Лана Остојић VI2 Слон Jедан мали слон не зна ни бонтон па чак и бомбон непристојно једе он! Kада уђе, не обрише ни ђон, а како се тек неприкладно јавља на телефон! И краљу би прегазио трон а тек да га чујете како виче у микрофон! Али ја ћу тог слона научити правила бонтона, да право гледа и пази где седа! Киша Киша је лила читав дан, чак је и мишу покварила сан. Мокре су улице биле, нису ни сићушне летеле виле Све је било пусто, на небу ћебе сиво, густо. У краљевству овом све је било чудно док ме принцеза мала није упитала: „Извините, госпођо, зашто киша лије кад никоме на свету она лепа није? Да ли то небо плаче због неке тужне ствари ил' то само облаке вилењаци довлаче? Реците ми, госпођо, овако вас молим, одговор желим да знам и у вртићу да се похвалим!“ Засмејах се мало, удахнух полако и објасних принцези да ствари стоје овако: „Ти не треба да бринеш о таквим стварима већ да са себе муку скинеш и препустиш је старијима. Ако некад сазнам, ја ћу теби рећи информација, свакако, неће утећи.“ „Госпођо, хвала, мучило ме много што нисам знала. Ви сте ми показали да моја брига није све, да се оканем кише и остварим све своје сне. Да ћете сазнати, ја искрено надам се, а ако ипак не, ја ћу питати људе белокосе. Насмејах се чудном називу том, поздравих принцезу и кренух дому свом. Сунце је грануло као да је тек, баш сад свануло Успут сам размишљала зашто стварно пада киша када је сморила чак и малог миша! Маша Пусулић VI4 ЗВЕЗДА
Постоји једна звезда мала, Која ми је много тога дала. Верујте, ово није шала, Она ме никад није издала. Пре спавања, увек јој се јавим, И с осмехом је поздравим. Све тајне моје она зна И ником их не поверава. Лако је нађем и кад их много има, Јер она сија и кроз облак дима. Где год да одем она ме прати И увек ми љубав узврати. Знам да ме чува и да ме пази И да ме ноћу нежно мази. Од мене узима све проблеме И решава многе дилеме. Иако не зна да прича, Не мењам је као водича. У мислима својим увек је пратим, И стално се ка циљу вратим. Када сам срећна и она блиста, Ма, то је, кажем вам, љубав чиста! Јелена Мирановић VI-2 |
Специјална литерарна награда на Дјечјем фестивалу Мале морске пјесме и приче у Будви
МОРЕ Море је силно, кад вам кажем, Немам разлога да вас лажем. Његова снага, а и величина, Оставља без даха чак и џина. И мали талас, који није у снази, Све дворце и куле по плажи погази. За њега то није никаква брига, Он жели само са децом да се игра. Док се несташни валови пенушају, Авантуру и забаву обећавају. Сурфери их радо посећују, А пливачи се на њима одмарају. Живот у мору је прича за себе, Красе га разне рибе и крабе. Алге и корали на дну се намештају, Да радозналим рониоцима позирају. Морски јежићи све упозоравају, Да се стенама не приближавају. Јер то је место где шкољке спавају И стидљиво своје бисере сакривају. Љубав и у мору одувек царује, А нежни делфин је радо показује. Искрено пријатељство ту је трајно И верујте, ништа није случајно. Када се вода плава мало узбурка, Тада све почне некако да се гурка. Радознале рибе крену ка површини, А галебови их чекају у тишини. Широко море на велика леђа своја, Прима бродове и лађе великог броја. И барке радо крећу да по њему плове, Чак и по месечини на пучини бораве. Сунце се у мору редовно огледа, А то се може видети и без двогледа. Ни месец у томе запостављен није, И он се гледа кад се сунце крије. Тиркизно, плаво а негде и зелено, Море је најлепшим бојама окићено. Лепоти овој нигде краја нема, То вам могу рећи без много дилема. Јелена Мирановић VI-2 Звезда Кад бих била ја Звезда што на небу сја, Неоткривена звезда, Пуна тајни, пуна жеља. На планету Земљу, Хтела бих да сиђем, И у свако дечје Срце да уђем. Али звезде морају Само на небу бити, И на Земљу никад, Не могу силазити. Бити звезда је лепо, Да гледаш све с висина, Ал' је некад боље бити, Ипак, само ЈА! Јована Смиљанић, VI2 Породица
Моја породица Моја слободица Нашој срећи нигде краја Кад смо породица к'о из раја! Мама ради, кува, чисти Успут и на мене мисли Пере, пегла, сређује И жеље наше испуњује. Тата ради по цео дан Ал' ипак је доброћудан Када дође одмара се Па са нама забавља се. Сестра старија У школу ме води Због мене јој та шетња Уопште не шкоди. Воли ме, мази ме Ал' понекад чупа За мог малог брата, Нисам сестра глупа. Свако иде на страну своју Током дана прозборимо коју А увече, кад сунце зађе Тата нам заједничку Занимацију нађе. Увече никада нисам сама Макар ту била само мама Због тога своју породицу волим И дружењу са њима не могу да одолим!!! Маша Пусулић VI4 ''Живот је јачи од нас,
ми смо мали, али је велики живот у нама.'' Душан Радовић Мала деца, а велике борбе, Тешке су наше и главе и торбе. Знање нам је оружје главно, Док петице освајамо славно. Опрезно кроз живот корачамо И пазимо да се не спотакнемо. Ако с пута некад и скренемо, На стазу се победнички враћамо. Игра нам је занимање основно, A маштање стање редовно. Свет доживљавамо емотивно Кроз дружење свакодневно. Пажљиво све речи бирамо Да случајно неког не увредимо. За лепе манире сви знамо И њих се стално придржавамо. Несташлуци понекад излете, Ако је несмотрено неко дете. Покушајте да нас разумете И саветом грешке исправите. Одважни, снажни и веома важни, Ми смо хероји, али не лажни. Постаћемо људи смели и нежни, Паметни, добри и веома брижни. Јелена Мирановић VI - 2 Сумрак Тај сумрак благи Што ноћ полако зове, Крај дана ће објавити И обданице ове. Послаће сунцe На починак нови, А кад упали се месец, Запливаће снови. Заспаће сунце Иза великога брега И у себи се упитати Шта би свет без њега. Због сумрака сјајног Смењиваће се звезде Ал' ће ипак весело По небу да језде. Ана Дојчиновић VI2 |
Живот
Шта је живот? То питајте милионера, просјака, свештеника или политичара, али никада нећете наћи прави одговор. Људи ће вам причати како је поента живота у љубави, а неки да је све у новцу, али како да знаш шта је истина?
Живот, та дивна појава коју сви ценимо и чувамо више него било шта друго. Како год да окренеш, ми живот волимо без обзира на све. Он јесте јачи од нас у смислу велике слике и у поређењу са седам милијарди људи који такође живе на нашој планети, и ми можда јесмо мали, али та жеља за животом и та снага је оно што нас чини великим. Многи људи стално причају о смрти и о томе како је она страшна и тешка, али једну ствар сам схватио – смрт је лака; живот ће увек биће тежак. Најлакше је умрети али успети у животу је изузетно тешко. Нама у школама још увек маскирају истинску тежину живота и причају нам како ствари функционишу овако: “Ако вредно радиш, имаћеш добре оцене, уписаћеш добру школу и радићеш посао који си хтео." Али ја знам да то у ствари није тако. Истина је да има људи са докторатом који не могу да нађу посао, да људи једва издржавају своје породице и да је све много теже него што нам се сада чини. Као и свака друга особа имам жељу да успем у животу. Али шта у ствари значи успети у животу? Да ли то значи имати новца, љубави или среће? Те ствари су релативне. Новац лако нестане, срећа може бити само тренутна, а о љубави је компликована прича зато што и љубав може да разочара. Успети у животу је појам другачији за сваку особу и на крају логично је да је успех осећај задовољства и константног мира. То не мора бити рај, али је то рај за ту особу. Е, то је у ствари наша величина, способност да поред свих проблема и невоља останемо задовољни и срећни. Величина живота у нама је када на улици видиш бескућника који има само један хлеб и гладан је, а дели га са другим бескућником кога ни не познаје. Врлине које нас чине су величина живота у нама, па чак и наше мане су наша величина јер смо то ми. Неки, без обзира на то колико били велики у очима света, никада неће бити велики људи. Већина људи је тако занесена послом, плаћањем рачуна и константном нервозом и демотивацијом, да заборави да није поента преживети живот, већ да је поента проживети га.
На крају је очигледно да смо ми поента нашег живота, свака индивидуа као свет за себе, јер можемо бескрајно да трагамо за сврхом живота, али мало њих ће схватити да су они то за чиме трагају. Они су један живот, наизглед неважан за цео свет, али толико уникатан и посебан да без њега свет не би био исти. Као у конструкцији великих зграда и кућа, довољно је да недостаје један стуб и све ће се срушити. Тако да уместо размишљања како је живот јачи од нас, што у једну руку јесте истина, треба да схватимо да смо и ми толико битни као и свака друга особа и да без нас ништа не би било исто.
Реља Јанковић, 8/ 2
Шта је живот? То питајте милионера, просјака, свештеника или политичара, али никада нећете наћи прави одговор. Људи ће вам причати како је поента живота у љубави, а неки да је све у новцу, али како да знаш шта је истина?
Живот, та дивна појава коју сви ценимо и чувамо више него било шта друго. Како год да окренеш, ми живот волимо без обзира на све. Он јесте јачи од нас у смислу велике слике и у поређењу са седам милијарди људи који такође живе на нашој планети, и ми можда јесмо мали, али та жеља за животом и та снага је оно што нас чини великим. Многи људи стално причају о смрти и о томе како је она страшна и тешка, али једну ствар сам схватио – смрт је лака; живот ће увек биће тежак. Најлакше је умрети али успети у животу је изузетно тешко. Нама у школама још увек маскирају истинску тежину живота и причају нам како ствари функционишу овако: “Ако вредно радиш, имаћеш добре оцене, уписаћеш добру школу и радићеш посао који си хтео." Али ја знам да то у ствари није тако. Истина је да има људи са докторатом који не могу да нађу посао, да људи једва издржавају своје породице и да је све много теже него што нам се сада чини. Као и свака друга особа имам жељу да успем у животу. Али шта у ствари значи успети у животу? Да ли то значи имати новца, љубави или среће? Те ствари су релативне. Новац лако нестане, срећа може бити само тренутна, а о љубави је компликована прича зато што и љубав може да разочара. Успети у животу је појам другачији за сваку особу и на крају логично је да је успех осећај задовољства и константног мира. То не мора бити рај, али је то рај за ту особу. Е, то је у ствари наша величина, способност да поред свих проблема и невоља останемо задовољни и срећни. Величина живота у нама је када на улици видиш бескућника који има само један хлеб и гладан је, а дели га са другим бескућником кога ни не познаје. Врлине које нас чине су величина живота у нама, па чак и наше мане су наша величина јер смо то ми. Неки, без обзира на то колико били велики у очима света, никада неће бити велики људи. Већина људи је тако занесена послом, плаћањем рачуна и константном нервозом и демотивацијом, да заборави да није поента преживети живот, већ да је поента проживети га.
На крају је очигледно да смо ми поента нашег живота, свака индивидуа као свет за себе, јер можемо бескрајно да трагамо за сврхом живота, али мало њих ће схватити да су они то за чиме трагају. Они су један живот, наизглед неважан за цео свет, али толико уникатан и посебан да без њега свет не би био исти. Као у конструкцији великих зграда и кућа, довољно је да недостаје један стуб и све ће се срушити. Тако да уместо размишљања како је живот јачи од нас, што у једну руку јесте истина, треба да схватимо да смо и ми толико битни као и свака друга особа и да без нас ништа не би било исто.
Реља Јанковић, 8/ 2
Живот је река
Живот је као река, широка, плаховита и брза, која никада не стаје на путу до свог краја. Толико брза да често можеш само да пустиш да те носи. Брза толико да не можеш да пливаш назад, да се вратиш у прошлост, нити да изађеш из ње. И река нас све собом носи.
Река наиђе на чврсту препреку која је подели на два дела. Некада успори и дозволи да бираш којим путем ћеш даље да пливаш. Некада не дозволи већ те понесе свом својом силином. На том путу неко ће, да би стигао до циља, да те гура дубље у вртлог реке. Неко ће ти помоћи да наставиш да пливаш када умор стигне. Некада пожелиш да једноставно престанеш да пливаш и и да се бориш са њеном брзином. А онда река успори, као да зна твоје скривене жеље и дозволи ти да повратиш снагу и наставиш да пловиш.
Док пливаш и док те река носи, наилазиш на препреке, удараш у њих, повредиш се. Али тако учиш и нове препреке успешно пређеш. Некада, нажалост, можеш изгубити и неког драгог јер га однесе другим путем или у своје дубине кад више не може да плива. Онда пожелиш да се вратиш назад, да зауставиш њен ток.
Међутим, та брза река често ти донесе добре пријатеље, који ће ти помоћи да пређеш и најтеже препрека живота.
Живот је као река. Има почетак, али има и крај. Тај крај можда нас плаши, али крај наше реке је почетак друге, још веће реке која ће тећи дуго, док опет не настане крај и нови почетак. Наш живот је можда већи од нас, али у нама је почетак новог живота.
Дуња Малетић, 8/3